Objavljeno 18. februara 2012.
Priroda se razvija postepeno, po etapama. Svaki put, u svakoj etapi i kroz svaku generaciju, dostižemo sve više razuma i osećanja, počinjemo da upoznajemo prirodu i stvaranje, uzdižemo se iznad svega i učimo da opažamo, da dominiramo...i očigledno, na kraju svog razvoja, čovek će ustvari dostići najviši nivo stvarnosti.
U tom slučaju, hajde da pogledamo šta nam pomaže da se razvijemo, koje sile nas pokreću.
Hajde da ispitamo sliku u celini kroz konkretni primer deteta. U odsustvu spoljnih ljudskih faktora, on ili ona će se razviti kao životinja, pod uticajem svojih prirodnih impulsa i nagona. U ovom slučaju, dete neće sazreti do nivoa koji je priroda za njega stvorila. Ukoliko se ne nalazi u društvu vršnjaka, neće znati kako da se ponaša sa ostalim ljudima, kako da se poveže, igra, komunicira s njima, kako da ih koristi, pomaže im, traži njihovu pomoć.
S druge strane, ukoliko mu stvorimo okruženje: vrtić, školu, edukatore i igre, ukoliko roditelji stalno pokušavaju da ga vaspitaju putem spoljnog nadražaja koji će ga vući napred umesto prirodnih impulsa koji će ga vući nazad, njegov razvoj će se znatno ubrzati. Možete ga učiti muziku, slikanje, vajarstvo, igranje, poznavanje rada na računaru i mnoge ostale stvari – pod uslovom da mu spolja obezbedimo ove stvari.
Prema tome, postoje dve sile razvoja: jedna koja gura prirodno od nazad i druga koja gura od napred kroz pravilno okruženje.
Možda se isti princip odnosi i na nas? Posle hiljadu godina, konačno shvatamo da moramo da se razvijamo kao drveće na drvetu od loših stanja do dobrih. Pa, hajde da organizujemo okruženje koje će nas gurati napred. Onda ćemo proći kroz preostale faze brzo i komforno, bez bolnih udaraca od nazad. Hajde da iskoristimo razvojne igre, inteligentna objašnjenja i druga divna sredstva čiji će uticaj biti blag i prijatan.
Danas, shvatajući dva modela našeg razvoja, završili smo u zaista tragičnom stanju i suočeni sa globalnom krizom. Čovečanstvo ne zna kako da brine o sebi. Podseća na izgubljeno dete koje bespomoćno stoji u krugu sobe, osećajući da je napušteno od svih. Kriza zahvata sve sfere: porodicu, obrazovanje, kulturu, odnose između roditelja i dece, drogu, razvode, nauku, i najznačajnije, ekonomske i finansijske sisteme. Štaviše, doživljavamo ekološku krizu, bez ikakve predstave o tome kakve će nas katastrofe zadesiti u bliskoj budućnosti.
Da li smo sposobni da dovedemo stvari u red? Da li smo sposobni da se razvijemo komforno i što je brže moguće? Vidimo da sve to zavisi od okruženja. Takođe, vidimo da možemo da organizujemo okruženje koje će ubrzati naš razvoj.
Hiljadu godina je prošlo pre nego što smo izmislili razne alate za decu: igračke, igrice, kompjutere, muzike, ples, različite aktivnosti i bazene...Uostalom, prvo što moramo da razumemo je da to zaista vredi. Možda bi trebalo da implementiramo istu šemu i za ljudsko društvo?
Već znamo, da bi ubrzali razvoj, potrebna su nam specijalna sredstva. Na primer, da bi se izlegla kokošija jaja, ne čekamo da koka sedne na njih, nego ih stavljamo u inkubtore i na taj način obezbeđujemo potrebnu količinu koki i jaja bez čekanja na usluge iz prirode.
Ispostavlja se da je naš najveći problem dostizanje razumevanja o stvarima kroz koje moderna osoba može da se razvija. Takođe, možemo videti rešenje i zahvaljujući modernoj, globalnoj krizi.
S jedne strane, ona obuhvata čitav svet, ali s druge, ovo preteće stanje u suštini predstavlja nedostatak našeg razvoja. Danas, otkrivamo da smo potpuno i totalno zavisni jedni od drugih i u suštini, naša nesposobnost da se ujedinimo je izvor svih vrsta problema. Činimo naš život još komplikovanijim i nesigurnijim, jer sami unosimo strah i ograničenja u njega. Nešto sprečava naše pravilno ujedinjenje. Ipak, ujedinjenjem bi otklonili veliki broj nesreća.
Pored toga, ovo možemo da potvrdimo i uzimajući u obzir putanju razvoja koju smo već prošli. Sa svakom promenom generacija, populacija raste, obrazovanje se poboljšava i svedoci smo razvoja kultura, industrije, koopoeracija, kolaboracije, zajedničkog razvoja itd. Međutim, trenutno ne zavisimo od drugih po pitanjima koja se odnose na naše plate, zarade, bankovni sistem i poslovanje. Zavisimo od drugih po ljudskom fakotoru: nismo u stanju da ostvarimo vezu, i nedostatak iste nam onemogućava da osiguramo naše živote. Slični smo supružnicima koji ne mogu da se slože unutar četiri zida. Osim što ne možemo da se razvedemo, kao što nemamo ni dodatnu planetu.
Stoga, iskustvo i istraživanje ukazuju da je najpoželjniji oblik našeg razvoja ujedinjenje, kao i za zaljubljeni par. Ukoliko čovečanstvo nađe način da se ujedini biće srećno.
Tako da je jasno šta treba da uradimo: treba da stvorimo okruženje koje će nas naučiti kako da se ujedinimo ispravno. Tako da ćemo biti kao mudri mladi dečaci, koji znajući da treba da odrastu ispravno, grade odgovarajuće okruženje. Na primer, on dolazi kod svojih komšija i kaže : “Daću vam pare kako bi mogli demonstrativno da počnete da se ujedinjujete i pokažete mi vaše jedinstvo. Povucite me u vaše jedinstvo, otelotvorite ga kao glumci koji igraju delo o srećnom životu. Znam da će mi ovi primeri pomoći da odrastem na dobar i korektan način. Ovim putem, uz vašu pomoć, želim da se oslobodim trenutne situacije.”
Sledeći primer: Nebi mi smetalo da učim muziku, ali s druge strane, nemam želju za tim. Potrebna mi je “lokomotiva”, okruženje koje će me vući napred, povlačiti me brilijantnim perspektivama odabranog puta. Zatim ću dopreti do muzičara i platiti im, kako bi došli do mog okruženja, svirali svoju muziku, pričali o njoj i komponovali nešto dok sam tu u okolini. Sve to utiče na mene, osećam muziku kao uzvišenu umetnost, veoma duboku i značajnu. Čak ako sam im platio, “harmonija sfera” me ipak očarava.
Na ovaj način, okruženje mi pomaže na ovoj lepoj putanju. Čak i ako su sredstva lažna, rezultati su veoma realni.
Najvažnija stvar ovde je društvo. Mogu da ga stvorim sam, ali nesumnjivo može biti formiran za mene od strane mudrih ljudi koji znaju kako da koriste ove resurse. Svet ima mnogo naučnika i specijalista koji su prilično upoznati sa ljudskim razvojem. Potrebno je samo da im pomognemo, kako bi ih čuli šta govore, a svi govore istu stvar: treba da okružimo sebe društvom koje će izvršiti pravilan uticaj na sve nas.
Zatim ćemo postaviti pravilan kurs i ići putanjom rastućeg razvoja. “Sazrećemo” pre nego što nas nevolja i beda nateraju na to, ili drugim rečima, brzo ćemo izleći u naš “inkubator” novi život u novom čarobnom svetu.
Krize, Edukacija | Dodaj komentar→
