Objavljeno 31. marta 2012.

Pitanje: Koji je ishod današnje lekcije?

Odgovor: Ulazimo u novu epohu. Stojimo pred neophodnošću za promenom naših međusobnih odnosa, na prelazu iz egoističnog takmičenja do zajedničkog jemstva, i kasnije univerzalne ljubavi. Prvo se ovo dešava silom, pod uticajem našeg trenutnog stanja, i silom prirode, ali zatim ćemo se dobrovoljno pomeriti ka zajedničkim koncesijama i zajedničkoj brizi.

U skladu sa tim, moramo da izgradimo sistem objašnjenja, obrazovanja i podizanja, u kojem će se tokom dužeg vremena uticati na pojdedinca ili grupu, društvo, ljude, nacije i sve zemlje zajedno, dok postepeno svi ne primimo jedno te isto obrazovanje i naučimo da živimo srećni svi zajedno u našoj jedinoj kući.

Edukacija, Integralno obrazovanje, P&O, Društvo, Svet | Dodaj komentar→

Objavljeno 30. marta 2012.

Pitanje: Tokom seminara jedan prijatelj je rekao da se kao mali igrao s automobilčićima i da je ta igra bila stvarnost za njega. Šta nas to danas sprečava od otkrijemo da sve što radimo nije igra, nego stvarnost?

Odgovor: Da smo se zaista igrali, već bi otkrili Stvoritelja. Cela igra je u grupi. Sve do danas nismo se povezali onako kako je trebalo. Radili smo na pripremi i nismo trošili vreme. Čekali smo opšte stanje i atmosferu u svetu, kao i na našu unutrašnju spremnost. Postepeno smo došli do te tačke u kojoj smo naučili da prepoznamo ovu spremnost u grupi. Takve grupe će se umnožiti po svetu.

Ne postoji nijedan drugi način da se ovo ostvari sem u maloj grupi od 10 ljudi. Ukoliko je grupa velika, treba je podeliti na nekoliko desetina i zatim ispomerati. Nije bitno pored koga sedite, jer otkrivate vašu tačku u srcu. Ne obraćate pažnju na animalnu suštinu vaših prijatelja. Možete da ga ne volite zbog njegovih urođenih kvaliteta – to je još bolje. Biće jednostavnije da uspostavite kontakt sa njegovom tačkom u srcu umesto njegovog fizičkog dela. Ovako treba da radimo i to se zove “igra sa automobilčićima”.

Iz Vilnus konvencije 24/3/12, Lekcija 3

Konvencije, Grupni rad, Unutrašnji rad, P&O | Dodaj komentar→

Objavljeno 29. marta 2012.

Ne postoji ništa drugo osim njega, sem sile koja nama rukovodi. Ta sila je jedina. To znači da ne postoji ništa okolo i unutar nas sem sile koja radi i čini potpuno sve.

Proučavamo ovu silu čak i u našim naukama. Osećamo je u nama i okolo nas. Nastali smo od ove sile. Postojimo u njoj, krčkamo se u njoj kao male knedle u šerpi za supu. Prodire, stvara i dovlači sve do nas. Ova sila ispunjava ceo univerzum, a potiče od Velikog praska iz kojeg se dalje proširila na sve što postoji u univerzumu.

Ukoliko se čoveku čini da postoji van ove sile, to je jednostavno zato što je ne oseća, slično kao malo dete ostavljeno u svojoj sobi dok je njegova majka u kuhinji. Dete misli da nema nikoga, da je potpuno slobodno i da može da radi šta god poželi. Ne shvata da ga zapravo njegova majka posmatra. Mi smo, takođe, mala deca koja misle da mogu da urade sve što požele na ovoj planeti sa igračkama koje prave, igraju se i gube se među njima.

U stvarnosti, viša sila stvara, dejstvuje i organizuje sve. Ovo je način na koji napredujemo.

Iz Vilnus konvencije 24/3/12, Lekcija 3

Konvencije, Unutrašnji rad, Duhovnost | Dodaj komentar→

Objavljeno 28. marta 2012.

Tokom mnogo godina, objašnjavajući metod integralne saradnje, davao sam primer našeg fizičkog tela sastavljenog od više organa. Izgleda da svi organi rade sami: srce, pluća, bubrezi ili jetra. Svaki radi po svom ritmu i na svoj način, u svakom postoji jedan interni program, softver, ali se sve zasniva na saradnji.

Iako svi rade na različite načine, drugačijim tempom, sa potpuno različitim unutrašnjim zadacima, trebalo bi da svi imaju jedan zajednički kolektivni zadatak: da održe celo telo u ravnoteži, što zavisi samo od dobre povezanosti svakog korigovanog dela. Korigovani deo je deo koji sarađuje sa svim ostalim delovima, a njegov unutrašnji rad je usmeren samo ka usaglašenosti sa svim ostalim delovima tela.

Mi bi, takođe, trebalo da se osećamo kao mali organi jednog velikog tela. Stvaranje naše kolektivne posude percepcije, novog senzornog organa, zavisi od činjenice da niko ne funkcioniše kao samostalno telo, nego u skladu sa svim ostalim delovima sistema.

Dakle, sve bi trebalo da bude usmereno, ne ka našem pojedinačnom unutrašnjem razvoju, koji ustvari ne postoji, nego ka povezanosti.

Još uvek postoje mnogi ljudi koji nam dolaze i uče iz knjiga, ali samo da bi znali, da vide šta je tamo napisano. Međutim, oni nisu uključeni u rad na povezanosti i jedinstvu i ne razumeju gde sve ovo vodi. “Oh, pa to je nauka, teorija, koja govori o promeni mesta i pokreta u nekom imaginarnom prostoru, naviše i naniže, o različitim vezama između nekih vrsta nepoznatih objekata. Gde su oni? Sve je to poprilično apstraktno, jer u našem svetu sve ovo ne postoji. Pa, šta ja da radim sa tim?”

Ti ljudi ne razumeju da moraju da se povežu međusobno i da će samo u toj povezanosti početi da vide kroz ove veze: “Gde su ti delovi?  Gde je ovaj nivo Bina, davanje, primanje, ograničavanje želje u povezanosti sa drugima, primanje od njih i darovanje”. Sve dok ne pokušaju da je sprovedu u vezi koja postoji među njima, mudrost kabale će biti prazna filozofija, koja ne vodi nikud.

Stoga, najvažnije nije učenje onoga što je u knjigama, nego čežnja da osetimo ono što učimo, da sprovedemo to u našim životima, u povezanosti među nama. Inače, kao što naši učitelji govore, osoba “presuši”. Jednostavno ne vidi ishode onoga što uči. Naravno, tamo postoji mnogo interesantnih stvari, mnogo informacija, ali to je samo apstraktno učenje i ništa više od toga.

Dok je metod sam od sebe veoma praktičan i mi moramo da ga sprovedemo među nama.

Sa Vilnus konvencije 23/3/12, Lekcija 1

Konvencije, Groupni rad, Unutrašnji rad, Studije kabale | Dodaj komentar→

Objavljeno 27. marta 2012.

Pitanje: Obrazovni proces na univerzitetu je podeljen u semestre, a zatim postoje ispiti. Sastoji se od primanja diploma, daljeg obrazovanja, postdiplomskih studija, doktorata itd.

Kada je reč o integralnom obrazovanju, da li ima smisla ići od jednog do drugog kursa ili bi ovaj proces trebalo da bude stalan, blag, bez striktnih podela u semestre?

Odgovor: Jasna podela postoji samo za početnike jer treba da im damo osećaj da napreduju: prvi kurs, drugi kurs, sertifikati, diplome, ocene, nagrade itd. Međutim, kasnije sve ovo nestaje.

Čovek toliko postaje deo individualne, zajedničke i opšte generalizacije da se to pretvara u njegov napredak, njegovo sve veće uključivanje u integralni sistem, a tu dalje podele na kurseve više ne postoje.

Ljudi će provoditi svoje celokupno slobodno vreme učeći i u suštini ceo njihov radni dan će se promeniti. U tom slučaju, posle 2,3 meseca intenzivnog učenja, čovek će već zamisliti određenu zajedničku sliku, njen opšti oblik. Zatim, mislim da ćemo posle najviše 6 meseci učenja biti u mogućnosti da ih iskombinujemo u jedan veliki razred, jedan veliki auditorijum, ili grupu, jer je za njih najbolje da stalno komuniciraju jedni s drugima.

Zatim, kao i u svakom društvu, aktivno jezgro će se formirati, sa više pasivnih i perifernih pojedinaca koji će se na njega nadovezati.

Iz “Razgovori o integralnom obrazovanju” #11, 16/12/11

Edukacija, Integralno obrazovanje, P&O | Dodaj komentar→