Objavljeno 28. marta 2012.
Tokom mnogo godina, objašnjavajući metod integralne saradnje, davao sam primer našeg fizičkog tela sastavljenog od više organa. Izgleda da svi organi rade sami: srce, pluća, bubrezi ili jetra. Svaki radi po svom ritmu i na svoj način, u svakom postoji jedan interni program, softver, ali se sve zasniva na saradnji.
Iako svi rade na različite načine, drugačijim tempom, sa potpuno različitim unutrašnjim zadacima, trebalo bi da svi imaju jedan zajednički kolektivni zadatak: da održe celo telo u ravnoteži, što zavisi samo od dobre povezanosti svakog korigovanog dela. Korigovani deo je deo koji sarađuje sa svim ostalim delovima, a njegov unutrašnji rad je usmeren samo ka usaglašenosti sa svim ostalim delovima tela.
Mi bi, takođe, trebalo da se osećamo kao mali organi jednog velikog tela. Stvaranje naše kolektivne posude percepcije, novog senzornog organa, zavisi od činjenice da niko ne funkcioniše kao samostalno telo, nego u skladu sa svim ostalim delovima sistema.
Dakle, sve bi trebalo da bude usmereno, ne ka našem pojedinačnom unutrašnjem razvoju, koji ustvari ne postoji, nego ka povezanosti.
Još uvek postoje mnogi ljudi koji nam dolaze i uče iz knjiga, ali samo da bi znali, da vide šta je tamo napisano. Međutim, oni nisu uključeni u rad na povezanosti i jedinstvu i ne razumeju gde sve ovo vodi. “Oh, pa to je nauka, teorija, koja govori o promeni mesta i pokreta u nekom imaginarnom prostoru, naviše i naniže, o različitim vezama između nekih vrsta nepoznatih objekata. Gde su oni? Sve je to poprilično apstraktno, jer u našem svetu sve ovo ne postoji. Pa, šta ja da radim sa tim?”
Ti ljudi ne razumeju da moraju da se povežu međusobno i da će samo u toj povezanosti početi da vide kroz ove veze: “Gde su ti delovi? Gde je ovaj nivo Bina, davanje, primanje, ograničavanje želje u povezanosti sa drugima, primanje od njih i darovanje”. Sve dok ne pokušaju da je sprovedu u vezi koja postoji među njima, mudrost kabale će biti prazna filozofija, koja ne vodi nikud.
Stoga, najvažnije nije učenje onoga što je u knjigama, nego čežnja da osetimo ono što učimo, da sprovedemo to u našim životima, u povezanosti među nama. Inače, kao što naši učitelji govore, osoba “presuši”. Jednostavno ne vidi ishode onoga što uči. Naravno, tamo postoji mnogo interesantnih stvari, mnogo informacija, ali to je samo apstraktno učenje i ništa više od toga.
Dok je metod sam od sebe veoma praktičan i mi moramo da ga sprovedemo među nama.
Sa Vilnus konvencije 23/3/12, Lekcija 1
