Objavljeno 6. marta 2012.
Pitanje: Kada pričamo o osećanjima, odmah zamišljamo emotivnu osobu koja je tu za svakoga. S jedne strane, ovo može biti ohrabrujuće, a s druge je moguće prebaciti fokus osobe, da on ili ona ne bi postali previše emotivni. Šta bi trebalo da bude optimalan stepen emocionalnosti u grupi integralnog obrazovanja? Da li ima mesta za suze?
Odgovor: Naravno! Vidimo da odrastao čovek plače pod uticajem grupe – čoveka odjednom spopadnu takva osećanja da nije sposoban da se kontroliše i zaista ne oseća nikakvu potrebu da prestane.
Naravno, postoje određeni ograničavajući faktori. Međutim, uopšteno, oni dovode do suza, suza radosnica i oslobađanja, različitih izražavanja pozitivne energije. To je prirodno. Naravno, ovo je veoma emotivan proces.
Uostalom, emocije su naša suština. Razum služi samo da bi ih suzbijao, kao što to radimo u životu, ili suprotno, koristimo ih za našu korist i zbog toga pokušavamo da dostignemo integralno obrazovanje.
Iz “Razgovori o edukaciji” #9, 15/12/11
